Na ovom mestu od 1840. godine nalazila se jedna od najstarijih škola u Beogradu, a u 21. veku obnovljena zgrada dobila je novu primenu. Ovde je održan sastanak Karađorđa i izaslanika Porte Bećir paše na početku Prvog srpskog ustanka.

U Prvom svetskom ratu Srbi i Nemci su bili neprijatelji, ali ih to nije sprečilo da se poštuju, u ratu, ali i kasnije. Nemački vojskovođa fon Makenzen je naredio da se 1915. godine na Košutnjaku podigne spomenik srpskim junacima koji su tu pali u borbi sa nemačkom carskom vojskom. Malo je poznato da je spomenik podignut u okviru kompleksa nemačkog vojnog groblja, koje je postojalo do 1944. godine. Preko Košutnjaka su Nemci oktobra 1915. godine pokušali da opkole snage odbrane Beograda, ali nisu uspeli, a u tome ih je sprečilo 39 pripadnika srpske vojske.

Spomenik palim borcima narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda sela Žarkovo od 1941-1945 u Beogradu nalazi se u Ulici Ace Joksimovća u Žarkovu. Spomenik je nekada stajao u Trgovačkoj ulici ali je kasnije premešten kod osnovne škole „Ljuba Nenadović“. Dok je bio u Trgovačkoj ulici bio je „centar“ okupljanja,pa je postojala uzrečica „nađimo se kod spomenika.“

Споменик Матији Бану је откривен 12. маја 2022. године на Шумадијском тргу на Бановом брду, које је названо управо по њему.

Зграда Ковнице новца је грађена као наменски објекат од 1927. до 1929. године, према пројекту архитекте Јосифа Најмана. Настала је на иницијативу Народне банке Краљевине СХС, као једна од првих модерних индустријских објеката у Београду, формирана и касније дограђивана у виду комплекса. Данас је познатија као Завод за израду новчаница и кованог новца. Главна зграда комплекса је Погонска зграда, са фасадама покривеним вештачким каменом и терановом, али и већим стакленим површинама карактеристичним за модерне индустријске објекте. Спратност је степенована, од два до четири нивоа, а главно обележје дају две куле уз северни тракт, од којих је западна завршена кубичном куполом. Куле су истакнуте и посебним распоредом и обликом прозорских отвора. На неким деловима фасаде пиластри, који раздвајају прозоре, сегментно су испуштени по нивоима и имају обележје архитектуре кубизма. После 1956. године, западно од погонске зграде, дограђена је једноспратна административна зграда по пројекту архитекте Милутина Јовановића. Стилски је усклађена са главним објектом и са њим повезана ходником. Зграда ковнице новца је објекат који поседује значајне архитектонске и културно-историјске вредности, као најкомплекснији у опусу архитекте Најмана и као прва национална ковница новца и једина установа те врсте у Краљевини Југославији.

Фабрика шећера је први објекат ове врсте у Београду. Изграђена је између 1899-1901. године када је почела са радом. Инвеститор је било акционарско друштво из Немачке, са страним капиталом. Имала је машинску халу, сушару, чиновничке станове и зграду за раднике. Као део индустријског комплекса у пределу Чукарице, Фабрика шећера је постала један од центара синдикалне активности и окупљања радника у време најачег деловања Социјалдемократске партије Србије. Фабрика је постала позната нарочито по штрајку из 1907. године када су, по налогу Државног савета, интервенисале полиција и војска. У оквиру реконструкција у међуратном и послератном периоду уграђене су нове машине и дограђен известан број објеката. Ове доградње довеле су до одређених промена у првобитној архитектонској композицији комплекса. У оквиру комплекса Фабрике налазе се објекти: машинска хала, сушара, чиновнички станови, зграда дирекције, зграда са радничким становима. Са становишта архитектонских вредности, поменути објекти представљају стандардне примере индустријске архитектуре са краја XIX века у северној и средњој Европи. Својом архитектуром издваја се централни објекат, машинска хала, који је грађен у фугованој опеци, са карактеристичним боген-фризом испод крова.

Зграда је саграђена 1935. године као породична кућа београдског лекара Радомира Ћирковића. Поред власника, у њој су становали партијски активисти, Лазар Кочовић и Петруша Кочовић-Зорић. Већ од 1936. године зграда постаје место састајања и повремених боравака истакнутих чланова Комунистичке партије Југославије.

Зграда основне школе подигнута је 1912-1914. године, по пројекту архитекте Стевана Савковића. Грађена је опеком у кречном малтеру. Има високо приземље с подрумом испод дела зграде. У приземљу су четири учионице и стан учитеља. Кров је покривен бибер црепом. Сокл и улазно степениште су камени, а делимично и кула у средини зграде. Пространо двориште ограђено је зидом и дрвеном оградом. Зграда представља објекат школске намене развијеније етапе. У њој се огледају напори друштва на унапређивању услова школства. Посебну вредност згради даје архитектонска обрада која се заснива на коришћењу основних пластичних елемената, на игри волумена и маса, без секундарне декоративне пластике.

Црква Св. Николе у Остружници подигнута је између 1831. и 1833. године. Ктитор цркве био је кнез Милош. Једнобродна грађевина са полукружном апсидом, сазидана од камена, има све типичне одлике цркава које су подизане у Србији у доба обнове српске државе кнеза Милоша. Иконостас је радио познати иконописац Ристо Николић. Посебну вредност представља фонд покретних предмета - иконе, старе црквене и профане књиге из XVIII и XIX века, архива и остали инвентар из XIX века. Саграђена је у центру насеља у коме је одржана Прва народна скупштина за време Првог српског устанка, коју је сазвао Карађорђе, на месту где је некада била стара црква брвнара с краја XVIII века. Ова црква је имала изузетно место у животу села и целог краја. Ту се окупљао народ ради договарања и организовања борбе за ослобођење Србије од Турака. Један од народних вођа у овој борби био је и протопоп Марко из Остружнице, који се спомиње и у народној песми "Почетак буне на дахије".

Зграда је подигнута у првој половини 19. века као кафана, са станом за власника. Састојала се две кафанске сале у предњем делу зграде и кухиње са оставама у задњем делу. Источно крило, одвојено ходником који се протеже целом ширином зграде, садржи две собе за становање власника. Дуж јужне, главне фасаде налази се аркадни трем. Објекат је првобитно припадао породици Дољанчевић, па су је звали Дољанчевића кафана. Нови власници, породица Јањић, мењају објекту намену почетком 20. века и претварају га у дућан. Том приликом објекат трпи мању адаптацију. У општем историјском развоју Остружнице Јањићеви дућани представљају значајан материјални остатак друштвеног и трговачког живота насеља 19. века, периода који је дао посебан печат архитектури српских варошица и села.

Јанићева кафана је подигнута почетком XIX века и према типским обележјима припада старијој моравској кући. Зидана је у бондручној конструкцији са испуном од ломљеног камена, док су унутрашњи зидови испуњени опеком. Кровна конструција је дрвена, покривена бибер - црепом. Објекат се састоји од две кафанске сале у предњем и кухиње и келнераја у задњем делу зграде. Две собе за становање власника лоциране су у источном крилу и одвојене су ходником. На главној фасади налази се аркадни трем, који у источном делу прелази у доксат. Као објекат јавне намене и репрезентативне архитектонске обраде с јединственим, може се рећи монументалним решењем просторне диспозиције, Јанићева кафана представља изузетно значајно остварење нашег народног неимарства.

Црква је подигнута 1858. године (освећена 1859) на месту старије цркве. Конципирана је као једнобродна грађевина са великом полукружном апсидом (ширине исте као наос), две бочне полукружне певнице и звоником изнад припрате на западној страни. Саграђена средином XIX века у духу традиције српске сакралне архитектуре, представља значајан споменик развоја градитељства свог времена и средине у којој је настала. Ктитор ове цркве, између осталих приложеника, био је и познати српски задужбинар и добротвор, Илија Милосављевић Коларац (1800-1878). У цркви се чувају ретка дела сликарства, златарства, као и књишко-архивски предмети настали у првој половини и средином XIX века. Међу њима су дела познатих српских сликара, Георгија Бакаловића, Димитрија Посниковића, Николе Марковића, Илије Петровића и Симеона Танасијевића, као и иконе српских зографа из прве половине XIX века, чија су остварења од значаја за проучавање развоја уметности Србије. Надгробни споменици у порти цркве (укупно 128) познати су у селу под називом Борачко гробље. Посвећени су житељима насеља и околине, погинулим или умрлим у ратовима 1876-1878, 1883-1885, Балканским, Првом и Другом светском рату. У низу некропола у сеоским портама на подручју Београд, Борачко гробље представља јединствену споменичку целину меморијалног карактера и истовремено сведочанство о жртвама овога краја у минулим ратовима.

Споменик палим борцима Сремчице је споменик посвећен мештанима Сремчице који су погинули као припадници Народноослободилачке војске Југославије или били жртвама одмазди за време окупације Србије у Другом светском рату од 1941. до 1945. године. Споменик палим борцима Сремчице Споменик је подигла организација Савеза бораца села Сремчице, а откривен је 7. јула 1955. године на Дан устанка народа Србије. Састоји се од бисте партизанског борца и спомен-табле са именима палих бораца и жртава терора.

Muzej sporta i olimpizma je muzej posvećen istoriji sporta i olimpizma u Srbiji. Nalazi se na adresi Blagoja Parovića 156 u Beogradu. Muzej sadrži zbirku od preko 10.000 predmeta, uključujući medalje, pehare, dresove, rekvizite, fotografije, dokumenta i drugo, koja predstavlja istoriju srpskog sporta i olimpizma od početka 20. veka do danas. Posetioci mogu videti artefakte vezane za poznate srpske sportiste i njihove uspehe na međunarodnim takmičenjima, kao i olimpijske medalje osvojene od strane srpskih sportista. Pored toga, muzej organizuje razne izložbe, predavanja i programe kako bi podstakao interesovanje i znanje o sportu i olimpizmu u Srbiji. Muzej sporta i olimpizma je jedinstvena ustanova u Srbiji koja čuva sportsku baštinu i predstavlja važan deo kulturnog nasleđa zemlje.